Kada se ljudski duh izdigne iznad straha od smrti

Piše: Branko Đurić

U Srbiji je pre Drugog svetskog rata, prema procenama koje su neprecizne zbog statističkog ignorisanja romske populacije, živelo oko 60.000 Roma; njih oko 300.000 u celoj Kraljevini Jugoslaviji.

Prema pisanju istoričara Milovana Pisarija, većina među njima, kao uostalom i pripadnici drugih etničkih zajednica, nastavili su da se bave svojim poslovima neposredno posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda i drugih jugoslovenskih gradova, i sloma Kraljevine Jugoslavije kojom je zavladala nacistička Nemačka. Očigledno nisu shvatali kakva je promena nastala u geopolitičkom poretku onoga vremena.

KRATKA ISTORIJA POČETKA STRADANJA

Trebalo je par meseci da se uspostavi nemačko-kvinsliška vlast, da se poveže postojeća birokratska struktura sa novom upravom i da se srpske službe adaptiraju na nove principe i duh nacističkih  nalogodavaca.

U Beogradu je već je 22. maja, a posebno nakon naredbe od 30. maja 1941. godine, „koja se odnosi na Jevreje i Cigane”, bilo jasno da za Rome ništa neće biti isto kao pre, iako je i bez nacista njihov život bio tegoban.

Kvislinške vlasti su pre svega morale da utvrde da li u raznim odsecima opštine i Uprave grada Beograda ima zaposlenih Roma, kako bi u tom slučaju preduzele odgovarajuće mere, odnosno otpustile ih. To isto učinili su sa službenicima jevrejskog porekla samo mesec dana ranije.

Ubrzo je počelo vođenje specijalnih registara za Rome. Rezultati obavezne registracije Roma na teritoriji Beograda pokazali su da je od 3.044 Roma registrovanih do 26. juna, 2.080 bilo starije od 14 godina, a 964 mlađe. Ukupno je bilo 1.081 muškarac, od kojih 326 zemljoradnika i radnika, 261 muzikant, 71 zanatlija, 407 raznih zanimanja i 16 bez zanimanja.

Ponavljam, većina je njih mislila da će kako-tako nastaviti sa svojim dotadašnjim životom i radom. Međutim, situacija se za njih naglo pogoršavala. Romi su bili obavezni da idu na prinudni rad i da oko ruke nose žutu traku na kojoj je pisalo „Zigeuner”, bilo im je zabranjeno da rade u državnim institucijama, da se leče u bolnicama, koriste druge javne ustanove, kao i javni prevoz.

Morali su da se redovno prijavljuju policiji, a u jednom periodu posle majske Uredbe, ako su stanovali u mahalama bilo im je zabranjivano da napuštaju svoje domove, odnosno mahale poput Marinkove bare, Pašinog brda, Jatagan male i drugih naselja koja su postala geta.

Suočeni sa ovakvim merama koje su im, između ostalog, oduzimale pravo na rad, neki Romi su odlučili da svoj položaj poprave tako što će se obratiti kvislinškim vlastima, ne bi li svoj položaj pokušali da poprave. Oni su smatrali da će u tome uspeti ako naprave razliku između sebe-starosedelaca i „nekih drugih“ svojih sunarodnika, ili Jevreja koji „zaslužuju progon“. Evo jednog takvog pisma:

„Gospodinu Upravniku Grada Beograda

Trećega ovog meseca u listu „Novo Vreme“ objavljena je naredba o Jevrejima i Ciganima. Po toj naredbi Cigani su izjednačeni skoro u svemu sa Jevrejima. Ovo izjednačavanje nas Cigana sa Jevrejima očigledno je neosnovano, a naročito u pogledu nas beogradskih i uopšte gradskih Cigana u Srbiji. Familije onih Cigana po gradovima Srbije naseljene su tu često puta po više i od sto godina, tako da smo mi skoro uvek smatrani ne kao došljaci već kao starosedeoci. Skoro 90% naših po gradovima naseljenih familija od davnina je srpsko-pravoslavne vere i skoro uvek smo kao građani imali ista prava i iste dužnosti kao i ostali građani, a naše nacionalno osećanje, kod Cigana domorodaca, bilo je isključivo srpsko. Notorno je, da smo baš mi Cigani, prema svojoj zemlji bili uvek najlojalniji građani. Služili smo vojsku, plaćali poreze i udovoljavali i svima ostalim obavezama prema državi kao i svi Srbi. Poštenim i mirnim radom najveći broj nas, gradskih Cigana stvorili su sebi skromno domaćinstvo i osnovali porodični život. Veliki broj nas Cigana obučeno je u raznim zanatima, po unutrašnjosti naročito, a najveći broj nas je isključivo muzikanata. Tim svojim zanatima mi smo časno i pošteno zarađivali hleb sebi i svojim porodicama.

Sa svega izloženog i stoga što u rasno-biološkom pogledu ni u jednoj zemlji sem sada u Hrvatskoj, Cigani nisu izdvajani od arijevaca, mi Vas, gospodine Upravniče, u ime Cigana Srba, posebno u ime Cigana Srba beogradskih domorodaca, najučtivije molimo za dejstvo:

1) da se naredba od 3. juna o.g., kojom se izjednačujemo sa Jevrejima, izmeni;

2) da se Ciganima muzikantima dozvoli rad po običnim kafanama, kako bi mogli pošteno, svojim zanatom, zaraditi hleb sebi i svojim porodicama s tim da ćemo se najstrožije pridržavati naredbi koje nam zabranjuju rad na radiu, u pozorištima, varietetima, barovima i bioskopima.

Najzad napominjemo: da u Beogradu ima veliki broj Cigana došljaka, koji se bave prošnjom, krađama i sličnim radnjama. Ti Cigani sa nama domorocima, ni u verskom, ni u nacionalnom, niti u ma kom drugom pogledu nemaju nikakve veze, te molimo da se oni iz Beograda proteraju kako zbog njih ne bismo trpeli i mi ispravni građani. …

U nadi da će gospodin Upravnik uvažiti ovu našu molbu, ostajemo s osobitim poštovanjem:

5-VI-1941. god.

U Beogradu”

---

Iako je tačno da su vlasti za kratko vreme obustavili drastičan progon Roma, nekima koji su dokazali svoj trajni boravak u Srbiji vratili neka prava, pre svega na slobodno kretanje, to je bilo iz čisto tehničkih razloga. Rešavanje takozvanog „ciganskog pitanja“ u Srbiji na taj način samo je odloženo, jer su se iznenada pojavili drugi prioriteti – borba sa partizanima, nedostatak kapaciteta u logorima, a tome je doprinela i činjenica  i da su Nemci shvatili da u Srbiji živi mnogo Roma i da nije vreme da se ovo „pitanje“ raščisti, smatra, istoričar Milovan Pisari.

TALAS NOVOG PROGONSTVA

Oktobar 1941. doneo je novi talas progonstva Roma. Zabeležen je slučaj streljanja 19 Roma iz Sremčice (okolina Beogarada). Od njih su prva četvorica označeni kao „Cigani“, dok ostali nisu, iako njihova prezimena, profesije, mesta rođenja i boravka, kao i moguće porodične veze sa prvom četvoricom, ukazuju na mogućnost da su i oni bili Romi koji su se jednostavno prijavili vlastima kao Srbi. Uprkos toj razlici, njihova sudbina je bila ista: streljani su u većoj grupi 17. oktobra, kada su nemačke vlasti naredile streljanje 200 talaca (100 Jevreja i 100 komunista) zbog pogibije dvojice vojnika prethodnog dana.

Ovaj slučaj samo ilustruje uzaludnost svih pokušaja mimikrije pred vlastima koje im ne misle dobro. On takođe pokazuje očaj onih koji poništavaju sebe, svoj etnički identitet, sasecaju svoje korene, ne bi li ostali fizički u životu, a ipak ne uspevaju u tome.

Fizički živ je ostao i jedan šofer Rom koji je pre dolaska okupatora radio u Upravi grada. Evo njegovog obrazloženja, zašto bi trebalo da bude vraćen u službu:

„Rešenjem Gradskog Poglavarsta u Beogradu VII Br. 24974/41, od 5. VI. 1941. god. otpušten sam kao „Ciganin” iz Službe D.T.C. gde sam bio uposlen kao šofer od 1928. god. sve do dana ovog naređenja. Rešenje o mojem otpustu usledilo je na osnovu naredbe Vojnog zapovednika u Srbiji o deklarisanju Jevreja i Cigana. Naređenjem Vojnog zapovednika u Srbiji od 11. jula 1941. godine ja sam izbrisan iz spiska Cigana prema kojima se primenjuje gore navedena naredba Vojnog zapovednika, o čemu imam i potvrdu Uprave grada Beograda. Na osnovu izloženog, a kako imam razrešenje, molim da se vratim na svoju službu gde sam proveo 13 godina kao pošten radnik šofer Direkcije Tramvaja i Osvetljenja.”

Nažalost, ovi očajnički pokušaji da se izbegne „ciganska sudbina”, imali su sve sve manje šanse da uspeju. Hapšenja Roma bivala su sve češća i obimnija. Od sredine oktobra 1941. pa nadalje, muškarci Romi su širom okupirane Srbije hapšeni, držani kao taoci i ubijani.

U koncentracioni logor Topovske šupe je dovedeno oko 1.500 muškaraca, koji su ubrzo potom pogubljeni u Jabuci kod Pančeva; U Šapcu je, zajedno sa Jevrejima, ubijeno 200 muškaraca Roma, a nekoliko stotina njih je streljano u Kragujevcu i Leskovcu.

„Uvek se to dešavalo na isti način: nacisti bi naredili hapšenje muškaraca Roma, njihove snage bi opkolile njihova naselja, a onda bi srpska policija i žandarmerija od 4 do 5 sati, ulazila u njihove kuće, budila ljude i govorila im da muškarci moraju poći sa njima, navodeći kao glavni razlog odlazak na prisilni rad ili na redovnu proveru… Nemci su naređevali (hapšenja), ali sve su radile srpske kolaboracionističke vlasti”, ističe Pisari. (fusnota, izvor: Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta)

Ubrzo su počeli da zatvaraju žene i decu.

„Njihovo hapšenje je počelo 8. decembra 1941. godine, a nakon toga su ih vodili u logor Staro Sajmište. Neki su preminuli u ovom logoru, dok su mnogi od onih koji su kasnije pušteni umrli od posledica brutalnog postupanja i loših uslova u logoru, uključujući i hladnoću i izgladnjavanje. Oni koji su preživeli dali su detaljne opise života u koncentracionom logoru. Jedan od njih je bio i Milorad Dekić, koji je u logor doveden sa 14 godina.

‘Stavili su nas u jedan veliki hangar, poput barake, moglo se iznad videti nebo i sve je bilo polomljeno. Bilo je četiri ili pet kreveta na podu … drvene daske stavljene u krug i ništa više … Nije bilo peći, a hangar je bio pun Roma … Mislim da nas je bilo 700 do 800’, kaže se u iskazu koji je dao Dekić.

“Donosili su hranu i predavali je u naš paviljon, ali ako niste tamo, čekao bi vas štap po glavi, da vas udari, razbije vam glavu, krv je bila svuda, ali nije bilo doktora, ničega… A onda je došao tifus, vaši; svake noći je umiralo 10 do 15 ljudi’, ispričao je Dekić.“ (fusnota: izvor: Zaboravljena uloga Srbije u holokaustu Roma | Balkan Insight)

Iako su nacisti nameravali da nastave sa pogubljenjem svih Roma nakon privremenog zastoja, rat na Istočnom frontu od 1943. godine ih je u tome omeo.

Konačan bilans koji je samo gruba procena, kreće se od 1,5 – 3,5 miliona ubijenih Roma na tlu Evrope; između 25 i 40 hiljada Roma u Hrvatskoj što je 84% tadašnje romske populacije u ovoj zemlji; između 12.000 do 20.000 Roma u Srbiji, što bi činilo trećinu ukupne romske populacije koja je ovde živela pre 1941. godine. Romi su narod koji je među najvećim stradalnicima najmračnijeg perioda čovečanstva.

GOLA LJUŠTURA ISPRAZNOG ŽIVOTA

Ali tema ovog članka nisu nacistička zlodela. O njima se gotovo sve zna. Osuđeni i pogođeni nacizmom, koji su, međutim,  pokazali spremnost da pred streljački stroj, ili u gasnu komoru gurnu svoje malo drugačije sunarodnike ili sustradalnike, i da se sakriju iza njih, zapravo daju snagu režimima poput nacističkog i svakog drugog anticivilizacijskog sistema vladanja.

Taj strah koji proizvodi ponašanje koje se, reći ću ipak, svodi na „ciganisanje“, čini upitnim smisao ljudskog postojanja. Jer ako smo ovde, na ovom svetu, samo da bi postojali u vremenu, ne ostavljajući nikakav trag ljudskosti koja se ogleda u solidarnosti sa stradajućima, čemu onda služi fizičko egzistiranje, ta gola ljuštura ispraznog života.

Međutim, budimo pošteni, nije ovo odlika samo Roma da imaju svoje „cigane“. Imaju ih i drugi: Norveženi – kvislinga i kvislinge, Hrvati – ustaše, Francuzi – Patena i tako dalje, dok su Nemci svima njima postavili anticivilizacijske standarde. U Srbiji su te standarde sledili Milan Nedić, ali i četnička kamarila sa sve rehabilitovanim Dragoljubom Dražom Mihajlovićem na čelu, sviđalo se to revizionistima ili ne. Romi su bar na svojoj koži dobrano osetili i Ljotićevu, i četničku kamu, i Nedićeve logore.

Međutim, jesmo li išta kao narod naučili iz ove krvave istorije? Da li nam je dovoljno upečatljiva slika na kojoj „Romi  starosedeoci i domoroci, ispravni i uvek lojalni građani“, guraju pod nož svoju braću Rome koji prose i žive u siromašnim naseljima na obodu gradova? Ovi prvi pišu pismo dželatima, izražavajući indignaciju što su izjednačeni sa već ranije osuđenim Jevrejima? Ovaj gubitak čovečnosti, neka vrsta „kainizma“, gore prokletstvo od ukinuća fizičke egzistencije i po pravilu dovodi do tragičnog kraja koji se želeo izbeći.

Zajednička tragična sudbina Roma bez obzira na usaglašenost sa širim okruženjem, očigledna je i na primeru zeničkih Roma. Muslimani sa te teritorije su, u rezoluciji donesenoj 1942. godine u Zenici, pokušali da Rome islamske veroispovesti izuzmu iz genocidnih propisa i radnji, ali je samo mali broj Roma na teritoriji Bosne koji su bili islamske veroispovesti, uspeo da izbegne genocid. (fusnota, izvor: Kratka istorija diskriminacije Roma (lawofficeminic.wixsite.com)

Tragičnost istorije Roma umesto da nas deli, trebalo bi naprotiv da nas nauči da su podele među nama praćene vrednosnom kategorizacijom, zapravo uvod u nestajanje jednog naroda. Ove podele podstaknute strahom koji generiše zajednička opasnost, uvek su bile najefikasniji instrument u rukama naših dželata. Tako je to još od praistorije i invazije Mahmuda Gaznija na Indiju u kojoj su tada obitavala razjedinjena indijska plemena i kraljevine koje su kao takve postale lak plen osvajača.

Od današnjih romskih takozvanih samoproglašenih lidera, „starosedelaca“,  „domorodaca“ i „ispravnih građana“, jednako čujemo floskule tipa: „Romi su uvek bili lojalni svim vlastima“, „Oni drugi ‘cigani’ (neke druge vere ili sa nešto drugačijim običajima, došljaci i novopridošlice) nisu kao mi. Njih treba izopštiti, oterati, raseliti,“ itd.

To udvorištvo, posebno u autoritarnim režimima i pred autokratskim vladarima, moglo bi da se obije o glavu svima nama u nekoj nenadanoj krizi koja se može lako desiti u ovom nestabilnom svetu kakav je danas.

Kada znamo da nas u takvim velikim krizama čeka ista sudbina, zar ne treba da nas to nadahne i podstakne da gradimo jedinstvo i solidarnost. Jedinstven primer otpora logoraša u Aušvicu pružili su upravo Romi. Bio je to prvi otpor gospodarima smrti u zloglasnom logoru, koji su im priredili zatvorenici. Iako je smrt odložena za samo par meseci, to kratko vreme dostojanstva i slobode duha, osećaja da se zajedničkim snagama ljudi bore za ono za šta vredi i živeti i umreti, veće je od samog fizičkog postojanja. Ovi heroji su posle skoro 3 meseca prkošenja zloj sili položili svoje živote. U njihovom pepelu ima više života koji nas nadahnjuje i oplemenjuje čak i danas, posle toliko godina, nego u ništavilu čuvanja fizičkog života zarad pukog preživljavanja. To je i smisao obeležavanja 2. avgusta Dana sećanja na žrtve genocida nad Romima – Samudaripena, Dana kada se ljudski duh uzdigao nad strahom od smrti.

(Newipe)