Marina Simeunović: Plaši me da se Dušanova priča i priča njegove porodice može ponoviti

Razgovarala: Milica Milojević-Kostić

Poslednjeg vikenda u julu u Srbiji je održan još jedan memorijalni turnir u znak sećanja na Dušana Jovanovića, romskog dečaka koga su na smrt pretukli u centru Beograda pre skoro 25 godina. O tome koliko je važno da se podsećamo na ovakve tragedije kako bismo sprečili da se slične dogode, razgovarali smo sa aktivistkinjom, pravnicom i borkinjom za ljudska prava, Marinom Simeunović.

Jedina “greška” 13-godišnjeg dečaka koji je pošao po sok bila je što nije mogao da utiče na svoju nacionalnu pripadnost. Zato što je bio Rom, mučki su ga na smrt pretukli pripadnici ultradesničarskog pokreta skihendsi, tada maloletnici iz Batajnice.

Ko organizuje turnir, gde se organizuje i ko učestvuje?

-Memorijalni turnir, posvećen sećanju na Dušana Jovanovića, dečaka romske nacionalnosti koga su skinhendsi ubili u centru Beograda pre tačno 25 godina, organizuje se tradicionalno u Orlovskom naselju gde se Dušanova porodica preselila nakon njegovog ubistva. Istorijat ovog turnira je bolan. Po ubistvu sina, Dušanov otac Aleksandar inicirao je organizovanje događaja koji bi okupio Dušanove školske drugare i rođake koji igrajući fudbal šalju tri poruke: da je važno prijateljstvo i sportsko ponašanje bez praktikovanja sile, da su svi ljudi jednaki sa svim svojim posebnostima i na kraju – da te posebnosti ne ometaju zajednički život, deljenje terena i ulica na kojima je njegov sin izgubio utakmicu za sopstveni život. Ubrzo su se njegovoj misiji pridružili i drugi uz podršku lokalne samouprave. Od tada pa do danas, evo već 25 godina, ovaj turnir se organizuje gotovo svake godine. Organizovanje turnira od 2017. godine vodi Dušanova sestra Duška sa rodbinom, prijateljima, nama aktivistima i aktivistkinjama, ali i uz podršku Gradske Opštine (GO) Zvezdara. Jako je važna činjenica da je GO Zvezdara ovaj turnir uvrstila u kalendar svojih događaja i ovo je snažna politička poruka ohrabrenja usmerena ka romskoj zajednici. Iako je Dušan ubijen 18. oktobra, Duška praktikuje da čitav događaj bude u avgustu, mesecu kada bi, da je živ, Dušan slavio svoj rođendan. Učesnici turnira su mladi iz romske i opšte populacije iz različitih beogradskih opština i naselja koji se amaterski bave fudbalom. Ove godine imali smo 12 takmičarksih ekipa

25 godina kasnije – koliko se plašimo neonacista i anticiganizma?

-Plašimo se oduvek pa i danas, ali čini se da tek sada postajemo svesni tog straha i spremniji smo da se suočimo s njim. Anticiganizam nije nova pojava. On Rome prati od početka njihovog egzodusa iz prapostojbine do danas. Ako posmatramo odnos društva i sistema, institucija prema romskoj zajednici, kako u privatnoj tako i u javnoj sferi, svi ti slučajevi odbacivanja, marginalizacije, nebrige, umanjivanja značaja problema zajednice, održavanje romske zajednice u viševekovnom siromaštvu, onemogućavanje konzumiranja osnovnih ljudskih prava, napadi i ubistva – istovremeno su i uzrok i posledica anticiganizma. Anticiganizam menja svoje oblike, ali ne i ciljnu grupu i to je konstatovano u novom EU Strateškom okviru za jednakost, uključivanje i učešće Roma do 2030. godine. Novi desničarski talas zapljuskuje Evropu i to, nažalost, oseća romska zajednica. To nam ostavlja puno otvorenih pitanja i prostora za koordinirane akcije osvešćivanja i osnaživanja društva i romske zajednice unutar njega, ali i jače sinergije između institucija i civilnog sektora. Nove generacije aktivista i aktivistkinja moraće da osmisle nove mehanizme suočavanja sa ovim strahom, ali i mehanizme koji će osigurati multisektorsku borbu sa postojećom praksom anticiganizma i govora mržnje usmerene prema romskoj zajednici. Država je potrebu da se na ovu temu intenzivira rad konstatovala i u revidiranoj Strategiji za socijalno uključivanje Roma i Romkinja.

Koliko je urađeno da se smanje jaz i diskriminacija?

-Zavisi šta posmatramo. Ako pratimo zakonsku regulativu i strateške dokumente – u načelu je urađeno dosta posebno od početka procesa evrointegracija i od otvaranja poglavlja 23. Prošle godine urađene su izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, početkom ove godine usvojena je Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period do 2030 i drugi dokumenti. Ali ako posmatramo praksu i situaciju na terenu, ekstremnost slučajeva, broj pritužbi, kvalitet zaštite, efikasnost mehanizama zaštite – ne možemo biti sigurni da li postoji suštinska društvena briga i da li su iscrpljena sva sredstva da se diskriminacija prevenira i sankcioniše. Sa druge strane, i dalje je veliki broj ljudi koji ne znaju na koji način da se zaštite od diskriminacije, kako da reaguju i kome da se obrate. Nekako se stiče utisak da od načelno velikog broja institucionalno proklamovanih zaštitnika od diskriminacije obični građani od šume ne vide drvo i da često kada dođe do konkretnog slučaja ili ne znaju kome da se obrate ili ne veruju u efikasnost zaštete.

Postoji li neki konkretan slučaj koji nam može opisati ovaj trend?

-U poslednjih nekoliko godina imamo slučajeve da romska zajednica prijavi slučaj, Poverenik za zaštitu od diskriminacije reaguje, ali izostane poštovanje preporučene mere. Tako smo prošle godine imali skandalozan slušaj reakcije Fondacije pokret Levijatan na preporuku Poverenice koja je zbog slučaja oduzimanja životinja članovima romske zajednice u Nišu i Beogradu kao i koriščenja društvenih mreža za širenje  straha i stvaranja neprijateljskog okruženja prema pripadnicima ove manjine u maju 2021. godine preporučila da roku od 30 dana Levijatan ukloni objave, sadržaje i komentare sa njihove stranice. Ovim povodom u saopštenju Levijatana naveden je kontra argument prema kome, odbijajući da postupaju prema preporuci, Levijatan navodi da će „u svemu postupati u skladu sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, a to znači jednak pristup prema svim zlostavljačima životinja bez obzira na pol, boju kože i nacionalnu pripadnost“. Ovo je otvoreno urušavanje jedne institucije i poruka čitavom društvu da su mehanizmi zaštite od diskriminacije slabi i nedovljno represivni pa se ne može očekivati da deluju preventivno na potencijalne učinioce diskriminacije.

Šta tebe najviše plaši kao aktivistkinju i borkinju?

-Plaši me da se Dušanova priča i priča njegove porodice može ponoviti. Plaši me ćutanje našeg društva. Ćutanje i nemar. Kažu da je istog dana kada je Dušan ubijen, ista grupa momaka napala jednog čoveka kod Pravnog fakulteta u Beogradu, ali da je uz pomoć taksiste i slučajnih prolaznika sprečeno njegovo prebijanje. Zabrinjavajuće je da samo nekoliko minuta nakon toga biva napadnuto romsko dete koga su tukli odvaljenim olukom, šutirali metalnim martinkama, ubili, a da niko iz te radnje u koju je Dušan krenuo po sok kao ni iz susedne detektivske agencije, ali ni od strane prolaznika nije reagovao ili na vreme pozvao policiju. Iako od tog događaja do danas postoji vremenska distanca od 25 godina, plaši me osećaj da se kroz dug vremenski period naviklo na diskriminaciju prema Romima i Romkinjama i da to postaje nekako prihvatljivo. To ne sme da se desi.

Možemo li reći da situacija na terenu i dalje jako pogoduje za širenje diskriminacije prema romskoj zajednici?

Istraživanje koje je radio Institut društvenih nauka potvrđuje da se socijalna distanca između Roma i opšte populacije u oba smera povećala. Znamo da tamo gde postoji distanca izostaje međusobna interakcija, poznavanje i poštovanje, a to je odličan teren za održavanje predrasuda, diskriminacije i mržnje. To nam kao drušvu u celini preti. Srbija zaslužuje da svi njeni građani budu slobodni, dostojanstveni, poštovani i da uživaju sva svoja prava bez obzira na bilo koju ličnu karakteristiku. Uz malo zajedničkog rada svih aktera situacija može da bude mnogo bolja za naše drušvo i buduće generacije.

Za ubistvo Dušana Jovanovića presudom Okružnog suda u Beogradu dvojica napadača osuđeni su na po 10 godina maloletničkog zatvora i upućeni na izdržavanje kazne u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu, ali su obojica izašla ranije.

(Newipe)