Rromane paramiča: Kulušaći paramiči

Seha ćuće trin džene, trin phral, a litrinen phralen najseha rromnja. Gaja jekhvar von trin phral lije te xan-pe maškar pete andar gova, savo kam majsig anel pehće rromnja. Dije vorba: Te dela o Del te oženisavaha. Gothe sah jekh thagar ando pašipe thaj saha leh šukar rakli.

A gov thagar jekh djive dijah muj pe sa e thema: Savo manuš šaj arakhadinajvola te anel lehte lehće grasnja thaj laće inja kurorren ka hi pala la andar lehći, e thagarehći umal, kaj kam-del leh gov pire raklja. A kana ašunde gova e trin phral, von pale lije te tradinajvon savo kam majsig džal te anel e thagarehće grasnja thaj laće inja khurorren ko thagar te o thagar del leh pe raklja. Akana kamela o phureder phral te džal, a pale kamela i o maškarutno.

Angolehte o maj phureder lijah-pe, vazdinjalo thaj djelo-tar ke thagarehko ćher. Kana vov avilo inća, dikhlah leh e thagarehći rakli thaj vaćardah lehće: Me džanav sohće tu avilan. Tu avilan te aneh e thagarehće raklja thaj laće inja khurorren andar e umal. A gova inaj grasni. Gova hi sar bahval e limorašendji kaj šaj ande sa ćerel[1]pe thaj te daravel e manušen.

A te tu kameha te man idjareh, tu kam-ćereh thaj vaćareh sar kam me me ćuće mothovav. Tu akana dža thaj le ćuće jekh šuvar inja okalendji thaj dža ande umal thaj kana aveha paše ke goja grasni, a tu vaćar laće: Male, Kulušene, me sem ćo čhavo o Nakarada. Na tu te xolajvoh pe mande, na te ćereh mae khanči. Pegolehte vov djelo thaj lijah jekh šuvar inja okalendji thaj djelo ande goja umal ke goja grasni. A kana pašilah late, vov phendah laće gaja sar sikadah leh e thagarehći rakli, a voj niči ni thanehtar miškosalji.

Angolehte vov thodah pe lako šoro goja šuvar e inja okalendji thaj andah la tala e thagarehće putarde /pendžerave/ thaj dijah muj e thagareh, vaćarindo lehće: Ake, dikh, thagareja, hi li gava goja ćiri grasni? Dikh lačheh, na te majpalal khanči vaćareh kaj me ni andem tuće gov ćire grasnja. O thagar vaćardah lehće: Me dikhlem. Av-tar tu akana upre mande ande mi sovardi. A kana vov iklisto upre ko thagar, o thagar lehće phendah: E, kana tu šaj andan me grasnja, e Kuluša, me akana kamam te tu džah ke divuri thaj te čalaveh e najeha pe lengo tamburi te ašundol. A te na tu gova ćereha, me kam-ćhinav tu. A te šaj tu gova ćerdan sarkaj andan mae e grasnja, me kam-dav tu e raklja. Angolehte vov pale djelo-tar ke rakli thaj mothodah laće so phendah lehće o thagar kana te ćerel. A te na šaj gova ćerdah kaj ka-ćerel lehtar bilačhipe, ka-mudarel leh.

Angolehte e rakli pale mothodah lehće sar trubuj vov te vaćarel. Tu akana kana leha te džah, tu le tuha e kangli thaj e djivehći čhuri, o djiv kaj ćhindol-pe laha thaj 238 gaja džando tu kam-aveh džike jekh paj savehko anav hi Kavdako. Tu kam-nakheh pe okoja rig e pajehći, a inćate hi e divonedji phuv. Pegova vov irisaljo katar e rakli thaj lijah peha sa gova so e rakli phendah lehće thaj lijah te džal. Kana vov reslo inća ke divonendji phuv ke gov divujra, vov dijah ando ćher, arakhlah e divondje da kaj lijah e čučenca te porravel o praxo thaj te praxoj lenca o marno ande jag.

Vov vaćardah laće: So tu gova ćereh? Male, divkinjone, ćire kolinehtar thaj ćire čučendar? Na tu gova ćer! Ake me andem tuće o vatralici. Tu šaj leha praxoj o marno, a te na phabareh će čuča ande jag. Voj phendah lehće: Ake, gaći brš hi sar me mrne kolineha učharav o čamblo ande jag, a nisavo mrno čhavo našti dijah-pe godji te anel mae o vatralici, a ake tu andan mae. Gaja vov varesar dikhlah sar ande jekh tati sovel o divo, a upral lehko šoro saha umladi e bašaldi. Angolehte vov sar ande goj sig prastijah, gaja vov čaladah e najeha anda laće strune bašalne thaj voj lijah te bašalel. Akana vov so šaj majsig dijo-pe ando našipe, a gov divo xuklo thaj lijah te prastel pala lehte.

Gaja vov našindoh angla o divo, avilo džike jekh plajin, a gov divo prastandoh pala lehte pašaldah leh the kamel te istarel leh. Kana vov dikhlah so kam-a-pe leha, vov čhudijah e kangli pala pehte, a gova jekhvaratar ćerdinaljo gasavo voš kaj o divo našti astardah leh. Džikaj o divo nakhlah gov voš, vov našlo-tar duj droma gaći majdur angla o divo. A kana o divo pale iklisto andar gov voš thaj lijah te prastel pala lehte e bare sigarimaha, palacirra reslaha leh the šaj astardaha leh. Angolehte gova pale čhudijah pala pehte goj djivehći gasavi, e čhuri, a gova sa ćerdinaljah bare barra the plajina, sa so hi maj pharipe, sar o divo našti resela leh. Džikaj o divo nakhlah gasave bare plajina, angolehte vi gov raklo našlo-tar ande piri phuv thaj avilo ko thagar. Kana dikhlah leh o thagar kana vov pale vi gothar irisaljo džuvindo, vov dijah leh gov pire raklja. Palagolehte lije te pharron pe sa e riga e jagalja thaj e topujra te džanen e manuša kaj o thagar therdah barikane džamutreh.
Dije muj: Ake e barebuljendjirehko džamutro! Te hi džuvindo, vi akana hi lehće lačhipe.

(Seferović Nazif, 39 g. 7/9/38.)

…

KULUŠINA PRIČA

Bile su ti tri osobe, tri brata, a sva trojica nisu imali žene. Tako jednom ta tri brata su krenuli da se svađaju među sobom zbog toga koji će najbrže sebi da dovede ženu. Razgovarali su: “Da dâ Bog da se oženimo.” Tu je bio jedan kralj u blizini i imao je lijepu kćerku. A taj kralj je jednom prozvao po cijelim zemljama: koji čovjek bi se našao da mu dovede njegovu kobilu i njenih devet ždrjebadi koji su za njom iz njegove, kraljeve poljane, da će mu dati tu svoju kćerku.

A kada su čuli to tri brata, oni su krenuli opet da se tjeraju koji će brže da ide da dovede kraljevu kobilu i njenih devet ždrjebadi kod kralja da mu kralj dâ svoju kćerku. Sad je htio stariji brat da ide, a opet je htio i srednji. Tada se najstariji uzeo, podigao se i otišao je kod kraljeve kuće. Kad je on došao tamo, vidjela ga je kraljeva kćerka i rekla mu je: “Ja znam zašto si ti došao. Ti si došao da dovedeš kraljevu ko[1]bilu i njene ždrjebiće iz poljane. A to nije kobila.

To je kao vjetar prikaza koja može u sve da se pretvara i da straši ljude. A ako ti želiš da me odvedeš, ti ćeš da uradiš i govoriš kako ću ti ja reći. Ti sad idi i uzmi sebi jedne uzde od devet oka35 i idi u polje i kada budeš došao pored one kobile, a ti joj kaži: ‘Majko, Kulušo, ja sam ti sin Nakarada. Nemoj ti da se ljutiš na mene, nemoj da mi praviš ništa.’” Na to je otišao i uzeo jedne uzde od devet oka i otišao je u onu poljanu kod one kobile.

A kad se približio kod nje, on joj je rekao tako kako ga je naučila kraljeva kćerka, a ona se niti sa mjesta nije mrdnula. Tada je on stavio na njenu glavu one uzde od devet oka i doveo je ispod kraljeve pendžere i pozvao je kralja, govoreći mu: “Evo vidi, kralju, je li ovo ona tvoja kobila? Vidi dobro, nemoj da kasnije nešto kažeš da ti ja nisam doveo tu tvoju kobilu.” Kralj mu je rekao: “Ja sam vidio. Dođider ti sad gore kod mene u moju sobu.” A kad se on popeo gore kod kralja, kralj mu je rekao: “E, kad si ti mogao da mi dove[1]deš kobilu Kulušu, ja sad hoću da ti ideš kod divova i da udariš prstom po njihovoj tamburi da se čuje. A ako to ne budeš uradio, ja ću da te zakoljem.

 A ako ti budeš to odradio kao što si mi doveo kobilu, ja ću ti dati kćerku.” Tada je on opet otišao kod djevojke i rekao joj je šta mu je rekao kralj sad da radi. A ako ne bude mogao to da uradi da će napraviti od njega nezgodu, ubit će ga. Tada mu je djevojka opet objasnila kako treba on da kaže. “Ti sad kad budeš krenuo da ideš, ti uzmi sa sobom [malu lopaticu,] češalj i srp, žito što se kida s njim i tako idući ti ćeš doći do jedne rijeke/vode čije ime je Kavdako. Ti ćeš da prođeš 35 Oka – osmanlijska jedinica za masu, otprilike 1 oka iznosi 1,3 kilograma. 240 na onu stranu vode, a tamo je zemlja divova.” Tada se on vratio od djevojke i uzeo je sa sobom sve ono šta mu je djevojka rekla i krenuo je da ide.

Kad je on stigao tamo u zemlji divova, on je ušao u kuću, sreo je divkinju koja je uzela sa sisama da razgrće pepeo i da zakopava s njima hljeb u oganj. On joj je rekao: “Šta ti to radiš? Majko mila, divkinjo, od svojih grudi i od svojih sisa? Nemoj ti to da radiš! Evo ja sam ti donio malu lopaticu. Ti možeš s njom zakopavati hljeb a da ne izgoriš svoje sise u oganj.” Ona mu je rekla: “Evo, koliko godina ima kako ja sa svojim grudima zakopavam jelo u oganj, a nijedan moj sin nije mogao da se dosjeti da mi donese malu lopaticu, a evo ti si mi donio.” Tako je on nekako vidio kako u jednu sobu spava div, a iznad njegove glave je bila obješena tambura.

Tada je on u toj žurbi kako je potrčao, tako je udario prstom u njene strune i ona je krenula da svira. Sad se on što brže dao u zbjeg, a taj div je skočio i krenuo da trči za njim. Tako je on bježeći pred divom došao do jedne planine, a taj div trčeći za njim približio mu se i hoće da ga uhvati. Kad je on vidio šta će biti s njim, on je bacio češalj za sobom, a to se odjednom napravila takva šuma da ga div nije mogao uhva[1]titi. Dok je div prošao tu šumu i krenuo da trči za njim velikom brzinom, zamalo ga je stigao i mogao je da ga uhvati. Tada je taj opet bacio za sobom taj srp, nož, a to se sve pretvorilo u veliko ka[1]menje i planine, sve što je najteže, kako div ne bi mogao da ga sustigne. Dok je div prošao takve velike planine, tada je i taj mladić pobjegao u svoju zemlju i došao je kod kralja. Kada ga je kralj ugledao da se on opet i odatle vratio živ, on mu je dao tu svoju kćerku. Poslije toga su krenule da pucaju na sve strane puške i topovi da zna[1]ju ljudi da je kralj dobio veličanstvenog zeta. Zvali su: “Evo velikoguzatovog zeta!” Ako je živ, i sad mu je dobrota

(Iz zbirke II Rromane paramiča – Romske priče. Priče je sakupljao romolog, Rade Uhlik, u periodu od 1928-1968. godine. Zbirku uredila Dr. Hedina Tahirović-Sijerčić)