Marina Simeunović: Danas se podrazumeva da se Romkinji neće persirati na šalteru

Razgovarala: Milica Milojević-Kostić
Fotografija: Evropski Romski Institut za Umetnost i Kulturu Srbija

Ovogodišnje takmičenje za Pesmu Evrovizije u Srbiji obeležio je i dobar trending i slušanost numera romskih izvođača – dvoje njih Džipsi i Zejna važili su i za favorite. Osim kvalitetnih i slušanih pesama, objavama u medijima skrenuli su pažnju i na brojne probleme romske zajednice u Srbiji, a pre svega diskriminaciju. Sa aktivistinjom i magistricom prava, Marinom Simeunović, razgovarali smo o dosadašnjem učešću Romkinja i Roma na ovom takmičenju, kao i o važnost njihovog javnog isticanja brojnih problema ove nacionalne manjine.

Gledali ili ne, godinama o Evroviziji svi govore, a kroz istoriju je to takmičenje moglo da predvidi i neka politička dešavanja, poput raspada Jugoslavije, kasnije i Saveza Srbije i Crne Gore. Ove godine na takmičenju su nastupili i pripadnici romske nacionalne manjine. Kako to posmatrate sa sociološke strane?

-Odnos ovog muzičkog festivala i političkih okolnosti je po prirodi stvari bliska. Oni koji prate Evroviziju mogli su prošle godine najjasnije da preko podrške pobednicima pošalju svoju jasnu poruku o ratu u Ukrajini. I prethodne godine ovog takmičenja sporadično su služile istom.

Inače, valja istaći da su romska muzika, stil i svojevrstan način interpretacije, gotovo svake godine bili na neki način prisutni na ovom muzičkom festivalu koji se održava od 1956. godine, manje ili više primetni. U nekoliko navrata od 1974. godine bilo je predstavnika i predstavnica nekih država koji su istovremeno bili i predstavnici romske zajednice. Tako je Španija do sada imala 4 predstavnika/predstavnice iz romske zajednice: Pereta 1974. godine zauzela je 9 mesto, flamenko pevačica Marija Dolores Amaja Vega predstavljala je ovu državu 1984. godine, a onda su 1990. godine ovoj državi sestre Salazar donele ponos postigavši planetarnu popularnost nakon održavanja Evrovizije u tadašnjoj Jugoslaviji. Još jednom je Španiju predstavljao romski izvođač Antonio Karbonel 1996. godine. Jugoslaviju je 1988. godine predstavljala romska pevačica Lidija Asanović sa „Srebrnim krilima“. Edita Gorniak je 1994. predstavljala Poljsku i osvojila 3. mesto za najbolju pesmu Starog kontinenta, a dve godine nakon toga Finska je imala prestavnicu, romsku pevačicu Jasmin Tatjanu Anet. Kao predstavnica Albanije 2004. nastupala je Anjeza Sanini  koja je zauzela 7. mesto na Evroviziji. Nakon dve godine, 2006. nastupale su Mariana Popova iz Bugarske i Natalija Gordienko iz Moldavije. Na narednom takmičenju za pesmu Evrovizije Marija Šerifović pobedila je pesmom „Molitva“ i donela Srbiji čast da se 2008. godine ovaj prestižni festival održi u Beogradu. Od tada do danas nastupali su još i predstavnik Češke Gypsy.cz (2009.) pesmom „Aven Romale“, Sofi Marinova 2012. godine, Esma Redžepova 2013. godine kada se čuo i romski jezik na ovom festivalu. Veliki uspeh postigao je predstavnik Mađarske Joci Papai koji je nastupao 2017. (zauzeo 8. mesto pesmom „Origo“) i 2019. godine.

Dakle, sa više ili manje uspeha i nalaženja prostora za promovisanje tradicionalne romske muzike, sa različitim stepenom prikaza romske realnosti kroz svoje performanse, evropska romska zajednica povremeno je imala svoje favorite. Neki od njih su iskoristili priliku da skrenu pažnju na sebe kao umetnike, ali i na neke važne društvene teme. Iz tog razloga je prostor koji nudi Evrovizija i dalje značajan potencijal gde se spajaju muzika kao potencijalno najznačajniji produkt romske kulture i politički prostor koji fragmentalno daje priliku za slanje snažnih političkih poruka. Ne treba zaboraviti činjenicu da u Evropi živi 12 miliona Roma i Romkinja.

Koliko je važno javno isticanje pripadnosti ali i izlazak iz klišea isključivo romske muzike, poput one koju snima godinama Goran Bregović?

-Važno je napomenuti da su pojedini predstavnici kroz dosadašnju istoriju učestvovanja imali različite stavove po pitanju isticanja sopstvenog identiteta. Neki su tokom svoje medijske promocije imali otklon od svoje nacionalnosti ili nisu imali želju da taj deo svog identiteta ističu. Vreme je pokazalo da takav stav dovodi do njihovog gubitka i kod romske i kod neromske publike. Sa druge strane neki su otvoreno govorili o svom poreklu, pevali na romskom i slali poruke koje su važne romskoj zajednici. Za jednu zatvorenu zajednicu koja nema puno prilika da govori o svom položaju ovo je jako značajno. Esmino izvođenje numere u kostimu koji podseća na tradicionalnu romsku nošnju kao i to delimično na romskom jeziku 2013. godine, dodatno je povećalo poštovanje prema njoj kao umetnici, ali i ponos romske zajednice.

Ove godine smo, prilikom izbora pesme koja će Srbiju predstavljati na Evroviziji, imali priliku da četvoro učesnika/ca odnosno 3 kandidata učestvuju u finalnoj večeri i javno i ponosno ističu svoju romsku nacionalnost: perspektivnu Zejnu Murkić, koja je na prošlogodišnjem takmičenju ušla u finale, Džipsija – koji je najtransparentnije govorio o svom identitetu, i interesantan dvojac Duo Grand koji je žanrovski predstavljao kombinaciju romske, rok i klasične muzike, a koga čine Aleksandar Simić i Nenad Osmanović. Svako od njih je imao svoj stil, drugačiji i autentičan i zahvaljujući tome i našli su se u finalu.

Koliko je hrabro duplo rušenje stereotipa Džipsija, koji se ujedno javno autovano i kao homoseksualac?

-Džipsi je harizmatičan mlad momak iz koga isijavaju hrabrost, odlučnost i empatija. To su jako važne osobine koje ovom društvu definitivno nedostaju i zbog toga smatram da može svakome od nas da bude uzor i motivator za borbu da budemo upravo to što jesmo jer, na kraju krajeva, to je prvi uslov za sreću. Njegovo autovanje poštujem i podržavam, iako je stav romske zajednice, uopšteno govoreći, negativan. Kao trenerica i pravnica često sam u prilici da razgovaram sa romskom zajednicom o ljudskim pravima i nekad je teško objasniti da su ljudska prava međusobno zavisna i usko povezana i da romska zajednica koja insistira na svojim pravima ne sme da bude ona strana koja ta prava osporava bilo kome. Romska zajednica negira postojanje gej populacije unutar sebe iako svetska statistika kaže da je 10 posto populacije homoseksualno, dakle i 10 posto romske zajednice.

Tek oni najhrabriji istupaju i javno govore o problemima sa kojima se kao višestruko diskriminisani i odbačeni suočavaju. Među njima su i neki moji prijatelji i ponosna sam na njih.

Koliko je važno i “autovanje” Zejne, samohrane majke koja govori o tome kako nekada ismevanu devojčicu Romkinju ništa ne može da povredi?

-U Srbiji je diskriminacija normalizovana. Danas se podrazumeva da se Romkinji neće persirati na šalteru, da će ostati poslednja da čeka za pregled, da će prilikom prilaska prolazniku za pitanje o nekoj lokaciji da bude prekinuta i pre nego li kaže šta joj treba.

Odgajanje dece u uslovima odbijanja prilaska svemu što je po bilo čemu drugačije od većinskog dovodi do takvog ponašanja i u školama. I ono što doživljavaju diskriminisana deca zapravo je ogledalo čitavog društva.

Zejna, ali i ja kao i 90 posto Roma i Romkinja sa kojima sam razgovarala o iskustvima tokom obrazovanja u proteklih 17 godina, imamo ista traumatična iskustva. Nekako šablonski.

Prvi razredi su periodi suočavanja sa odbačenošću, traženje načina da se odbranite, traženje objašnjenja od najbliže okoline, jer vi sa 7 i 8 godina ne razumete zašto neko ne želi da sedi sa vama, da se igra sa vama i po čemu ste vi to drugačiji. Kasnije počinjete da shvatate te odnose, prihvatite ili ne i birate strategiju kojih nema puno. Postajete ili buntovni ili asocijalni ili napuštate to okruženje. Moja strategija je bila buntovništvo jer sam učena da se borim i imala sam snažno ohrabrenje i jačanje samopouzdanja od strane mojih roditelja, pre svega oca koji mi je uvek govorio da moram da budem najbolja. To je uveliko i odredilo moj životni put.

Ovakav odnos u ranoj životnoj dobi može doneti samo loša i traumatična iskustva i postoji li mogućnost da se to nekada popravi?

-Veliki broj dece se povuče, prekidaju kontakte sa drugom decom, ne započinju prvi razgovore i ne postavljaju pitanja što dodatno utiče na njihov odnos sa drugima, ali i na opšti uspeh u školi. Mnogi od njih tek ako dobiju priliku da upišu srednju školu u tom novom okruženju briljiraju, jer svoj potencijal oslobadjaju tek kada su sigurni da su bezbedni. Kao i Zejna, mnogo romske dece, posebno devojčica, biva isključena iz tog okruženja, menja ga i ponovo uspostavlja socijalne odnose u novoj sredini.

Ovi primeri zapravo govore koliko je važno da se sa romskom decom, posebno u tom periodu kada je važno raditi na njihovom samopoštovanju, dodatno radi i posveti više pažnje razvoju njihovih socijalnih veština.

Možemo li reći da je Zejnina priča, priča mnogih devojčica i dečaka iz romske zajednice?

-Zejnina priča koja je proizišla iz revolta i trauma koja je na nju ostavila utisak takav da je boli i nakon više od 25 godina je ilustracija posledica diskriminacije u tom periodu kada ne umeš i nisi kadar da se odbraniš sam. Ona kao i druge romske devojčice je to prevazišla, ali ostaje taj loš osećaj koji proradi svaki put kada neko ima potrebu da vas na tom nivou komunikacije diskredituje i omalovažava. Kao da je strašno loše biti Rom ili Romkinja. Strašno je loše biti zao i povređivati ljude. Drago mi je da je Zejna skrenula pažnju na ovaj problem koji generacijski prati romsku decu.

(Newipe)