Skupljači bakra, prikaz života jednog naroda nakon 50 godina
Od te 1967. godine kada je film bio snimljen, pa do danas, nije se puno toga promenilo, sem činjenice da umesto perja, moji Romi danas sakupljaju bakar. Odnos prema mojim sunarodnicima i meni je isti, i dalje smo deprivilegovani, a više nego ikada se jasno naglašava „ko je ko i ko je šta“
Piše: Dalibor Tanić
Da je živ, danas bi Aleksandar Saša Petrović verovatno snimio remake jednog od svojih najboljih filmova i dao mu naziv Skupljači bakra. Razloga je puno, a osnovni je što se odnos društva prema Romima, koji mu je dobrim delom poslužio kao inspiracija, nimalo nije promenio više od pola veka.
Zašto baš pola veka?
Skupljači perja, film iz 1967. godine, jedan je od 6 jugoslovenskih filmova nominovanih za Oskara. Bio je kritika društva jer je prikazao veliku socijalnu nejednakost između Roma i većinskog stanovništva. Kritika kao osnov ovog filma, za mnoge ljude je i danas ostala u drugom planu, čak je i upitna. Po njima, primarna vrednost (koja je neupitna) ovog filma je bogat kulturni i jezički diverzitet.
Skupljači perja, bez ikakve sumnje, jeste kritika i vrlo jasan prikaz odnosa društva prema Romima. Film prati život ljudi u njihovom autentičnom okruženju i paralelno sa tim, kroz različite sekvence, snažno prikazuje nastojanja da se Romima nametnu „većinska“ pravila. Naglašavanje razlika je temelj filma, a tretiranje Roma kroz te razlike je odnos koji postaje predmet kritike reditelja filma. Posmatrano dublje, filma je daleko kompleksniji. Ono što se na jednoj strani prikazuje kao razlika, na drugoj postaje sličnost. Zbog toga, režiser postavlja društveni položaj koji postaje regulator i ne dozvoljava izjednačavanje Roma sa onima koji to nisu.
Jedna scena iz filma posebno ilustruje taj masivni i nevidljivi zid koji oduvek stoji između Roma i ne-Roma. Ta masivna građevina izgrađena na temeljima večitih nejednakosti jasno postavlja distancu i podseća na stroga pravila igre. U sceni „trgovačkih pregovora“ između popa Pavla i Bore, Roma koji sakuplja perje, dok mu ovaj nudi robu, pop u jednom trenutku uzvikne:
–Stani, stani, ne psuj! Oca li ti ciganskog!
Nimalo nije slučajno što su glavni protagonisti u filmu Rom i crkveni velikodostojnik. S jedne strane je pop, osoba (navodno) visokih moralnih vrednosti, s druge strane Rom, kao oličenje svega suprotnog. Film otkriva da su to ljudi sa istim moralnim načelima, barem kada je u pitanju novac. Razlika je u tome što se Rom u filmu ne libi stvari nazvati pravim imenom, dok se pop krije iza svog društvenog položaja i daje sebi pravo da psuje i pije dok istovremeno optužuje Boru da „loče“ rakiju.
Jednostavno, Saša Petrović je bio veliki režiser i film Skupljači perja je potpuno zasluženo osvojio Prvu nagradu kritike na Festivalu u Kanu.
Od te 1967. godine kada je film bio snimljen, pa do danas, nije se puno toga promenilo, sem činjenice da umesto perja, moji Romi danas sakupljaju bakar. Odnos prema mojim sunarodnicima i meni je isti, i dalje smo deprivilegovani, a više nego ikada se jasno naglašava „ko je ko i ko je šta“.
Posledice života u zemljama ogromne socijalne nejednakosti su jasno vidljive. Na tim temeljima se razvio rasizam koji odavno više nije latentan. Naprotiv, otvoren je i vrlo lako se prenosi sa osobe na osobu. (Pre)nosioci virusa rasizma su svi, od ljudi iz vrha vlasti, do običnih ljudi koji i dalje žive u opasnoj zabludi da su bolji od svih, ne samo od Roma, već od svih na svetu.
Kao posledica fantazmagorične idile, pojavile su se generacije superiornih belih, privilegovanih, upitno obrazovanih roditelja koji ne razgovaraju sa svojom decom, od kojih su nastale generacije još beljih i još privilegovanijih koji će odgajati neke druge generacije.
Pobogu, ljudi, da li zaista neko misli da se odnos prema Romima menja kojekakvim projektima, dok prvi čovek Beograda izjavljuje „da Romi ne žele da se integrišu“, kada prvi čovek Republike Srpske kaže da se ekipa oko Novaka Đokovića „ciganiše“, ili dok direktor škole koju je do juče pohađala nesretna cura teši rečima, parafraziram, „ti i ja ćemo zajedno da prodajemo bakar, tu ima para“!?
Drugari, ne znam kako vam nije jasno, ali dosta nam je lažnog prijateljstva, dosta nam je ponižavanja, vređanja, nejednakosti i rasizma!
Ne želimo da nas gledate kao korisnike projekata, već kao ravnopravne građane i građanke Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Kosova, Albanije, Turske, Rumunije, Bugarske i svih zemalja gde živimo!
Da bismo došli do toga, treba nam vaša pomoć. Zaista ne možemo sami! Trebate nam! Trebaju nam iskreni ljudi iz politike, akademske zajednice, nauke, sporta, kulture, institucija, medija… Trebaju nam ljudi koji će suosećati sa nama, razumeti naše potrebe i iskreno pružiti ruku. Trebaju nam i Romi sa jasnom vizijom i iskrenim namerama. Treba nam i neki novi Aleksandar Petrović koji će snimiti film, bez straha kritikovati društvo, neki novi Bekim koji će se poistovetiti sa ulogom Bore i dlanovima polupati kafanske čaše! Treba nam sportista kakav je Vladimir Štimac, a ne Aleksandar Šapić!
Ono što nam najviše treba je da razumete zašto sakupljamo bakar, zašto smo prinuđeni da sakupljamo bakar i karton od kutija u kojima su bile skupocene cipele vaše kćerke koje će ponosno nositi na maturskoj večeri.
Eto, to nam treba!
Hvala!
(Newipe)
